ПОГЛАВЉЕ 8 – КОНКУРЕНЦИЈА

Теме поглавља и преговора

Правила о конкуренцији важе за све учеснике тржишне утакмице на једнак начин, а задатак им је да омогуће боље функционисање тржишта, које ће обезбедити већу понуду роба и услуга по најповољнијој цени. Ова правила штите грађане, забрањујући предузетницима склапање споразума којима би се договарале цене, ограничавала производња, развој и улагање или делила тржишта и извори набавке. Она такође спречавају злоупотребу доминантног положаја предузећа и онемогућавају спајање предузећа које би могло имати утицаја на конкуренцију на тржишту. Такође, одобравање државне помоћи предузећима забрањено је када нарушава конкуренцију, односно ствара неправедну предност у односу на сличне секторе на тржишту.

Поглавље о конкуренцији састоји се из три дела: политике конкуренције у ужем смислу (борба против монопола и концентрација), политике контроле државне помоћи и либерализације државних предузећа. Ове области подразумевају правила и процедуре за борбу против антиконкурентског понашања компанија (као што су ограничавајући споразуми између предузећа и злоупотреба доминантног положаја), за испитивање спајања предузећа и за спречавање одобравања државне помоћи која нарушава или може да наруши конкуренцију на унутрашњем тржишту.

Правне тековине конкуренције засноване су на члану 37. (државни монополи привредног карактера), члановима 101–105. (правила која се примењују на предузећа), члану 106. (јавна предузећа и предузећа са посебним или искључивим правима) и члановима 107–109. (правила примењива на државну помоћ) Уговора о функционисању Европске уније (TFEU). Правила конкуренције се, у начелу, директно примењују у целој Европској унији и државе чланице морају да у потпуности сарађују са Европском комисијом (Генерални директорат за конкуренцију16) с циљем њиховог спровођења.

У области борбе против монопола национални органи који се баве конкуренцијом морају да блиско сарађују и са Комисијом о питању процедура Европске уније о конкуренцији. Национални судови могу да директно примењују правила о борби против монопола како би заштитили индивидуална права поверена грађанима на основу Уговора. У области државне помоћи, само Европска комисија може донети одлуку о томе да ли је помоћ коју је држава чланица одобрила компатибилна са заједничким тржиштем, јер се, даном приступања ЕУ, сва овлашћења за испитивање мера државних помоћи преносе на Европску комисију. Термин либерализација се односи на Протокол бр. 2717, у коме је наведено да унутрашње тржиште дефинисано чланом 3. Уговора о функционисању ЕУ обухвата систем који онемогућава нарушавање конкуренције. С тим у вези, постоји посебан систем за надзор у случају јавних предузећа и предузећа којима државе чланице одобравају посебна или искључива права. У односу на либерализацију појединих сектора (железнице, поштанске услуге, телекомуникације и др.), у току преговора се упућује на поглавља релевантна за ове области.

Институције које учествују у Преговарачкој групи за конкуренцију

Преговарачку групу  за конкуренцију воде представници Министарства за трговину, туризам и телекомуникације¹⁸. Председник, заменик председника, секретар и заменик секретара именују се из реда представника тог министарства, које је, према Закону о министарствима, задужено за предлагање прописа из области заштите конкуренције.

Остали чланови Преговарачке групе су представници следећих органа и организација: Комисије за заштиту конкуренције¹⁹, Министарства финансија, Министарства привреде, Министарства културе и информисања, Комисије за контролу државне помоћи²⁰, Министарства правде, Министарства пољопривреде и заштите животне средине, Министарства рударства и енергетике, Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства државне управе и локалне самоуправе, Народне банке Србије, Агенције за енергетику, Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге, Националне агенције за регионални развој, Развојне агенције Србије, , Републичког секретаријата за јавне политике, Републичког секретаријата за законодавство, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Министарства за европске интеграције.