Увод

Шта је предмет преговора о чланству у ЕУ?

Предмет приступних преговора су услови под којим држава кандидат приступа ЕУ, а који се, у основи, односе на испуњавање трећег критеријума из Копенхагена², тј. усклађивање домаћег законодавства са правним тековинама ЕУ (EU acquis). Резултат преговора биће Уговор о приступању Србије Европској унији.

Услов за ступање у чланство ЕУ је прихватање свих права и обавеза на којима се заснива ЕУ, укључујући и институционални оквир који је чини. Правне тековине ЕУи други извори права подељени су, за потребе преговора, у 35 преговарачких поглавља. О сваком поглављу се преговара посебно.
С обзиром да се преговори не воде o суштини правних тековина ЕУ, мора се истаћи да држава кандидат прихвата правне тековине ЕУ у облику у којем оне важе за све државе чланице ЕУ у моменту њеног приступања и прилагођава се правном, економском и друштвеном систему ЕУ, а преговарају се услови и модалитети приступања државе кандидата том систему.

Преговори ће се водити у оквиру следећих преговарачких поглавља:

Основни принцип преговора је да „ништа није договорено док све није договорено“. То значи да се сва поглавља затварају привремено, до момента док се не договори последње поглавље преговора. Када последње поглавље буде договорено и затворено, приступа се потписивању Уговора о приступању Србије Европској унији. До тог тренутка, свако поглавље које је било привремено затворено може да буде поново отворено. Након потписивања Уговора о приступању, то више није могуће.

Од свог почетка и стварања Европске економске заједнице (ЕЕЗ³) 1958. године, Европска унија је у стању константног проширења, будући да је чланство, са првобитних шест држава оснивача, нарасло на 28 држава чланица. Због тога су политика проширења и вођење преговора о проширењу детаљно регулисана материја у пракси Европске уније. Оно што је за државу која приступа Европској унији новитет и ново стање ствари, Европској унији је дугогодишња устаљена пракса.

Од првог проширења 1973. године, када су чланице – тада ЕЕЗ – постали Уједињено Краљевство, Ирска и Данска, основни принцип проширења је да нова држава чланица мора да прихвати правни поредак ЕЕЗ/ЕЗ/ЕУ у облику у којем постоји у тренутку њеног приступања. Дакле, принцип је да се нова чланица прилагођава правилима која важе у организацији којој приступа. Наравно, сама организација се изнутра мења, како би се направио простор за приступање и учешће нове државе чланице, али се то ради по устаљеној методологији која је иста за сваку нову чланицу. Овај принцип важи данас на исти начин као што је постојао 1973. године.

Због тога се у току преговора о чланству неће преговарати о садржини правног поретка ЕУ, тј. правних тековина Европске уније, будући да се Србија њима мора прилагодити. Од нове државе се очекује да у току приступања докаже да је способна да примењује правне тековине ЕУ на својој територији од дана приступања, на исти начин као и старе државе чланице. Она то мора да докаже у приступном периоду. Због тога је усклађивање домаћег законодавства у том периоду и изградња институција које морају бити способне да примењују то право, као и судова који надзиру цео систем, од кључног значаја. Способност за примену права ЕУ на територији Србије је услов за чланство, а не његова последица. Будући да је Србија до сада у доброј мери ускладила своје законодавство са правом ЕУ, можемо рећи да Србија већ у овом тренутку примењује право ЕУ у појединим областима, у форми домаћег законодавства које је претходно усклађено са европским. 

Од овог општег приниципа – да се правне тековине ЕУ примењују од дана приступања ЕУ – постоје одређена одступања, о којима ће се преговарати у току приступних преговора. Србија ће, дакле, са Европском унијом преговарати о прелазним аранжманима који ће представљати изузетак од правила да се правне тековине ЕУ примењују на територији Републике Србије од момента ступања у чланство ЕУ. Ови прелазни аранжмани договараће се за области у којима Србија неће бити у стању да од дана приступања ЕУ примењује у потпуности правне тековине ЕУ. Разлози ове немогућности могу бити различити, а један од најчешћих је да примена правних тековина ЕУ изискује велика улагања, пре свега у инфраструктуру (у областима попут животне средине, пољопривреде, енергетике, транспорта), те да није могуће у кратком или средњем року испунити све захтеве који проистичу из правних тековина ЕУ. Други могући разлози су раније преузете обавезе Републике Србије које нису у складу са правилима ЕУ, а које се не могу раскинути или испунити у кратком року, или чињеница да се системи Републике Србије и Европске уније разликују у великој мери, тако да је прилагођавање система Републике Србије могуће спровести само на средњи и дужи рок. Са друге стране, и Европска унија може да затражи одређене прелазне рокове за себе , у којима Република Србија не би уживала сва права која проистичу из чланства.

Ипак, битно је нагласити да су сви прелазни аранжмани, као што им и име каже, привременог типа, и да ће након протека рока који две стране договоре Србија бити чланица Европске уније са свим правима и обавезама као и друге државе Европске уније.

Да би Европска унија прихватила транзиционе аранжмане које Србија буде предложила, они морају бити временски и предметно ограничени, морају бити праћени јасним планом са дефинисаним фазама спровођења, као и са јасно одређеним финансијским средствима и административним капацитетима који ће омогућити испуњење плана. У областима повезаним са функционисањем унутрашњег тржишта мере морају бити брзе, а прелазни рокови малобројни и кратки. Такође, ове мере не могу укључивати измене у односу на правила и политике Уније, ометати њихово функционисање или спречавати конкуренцију.

Због свега наведеног, можемо рећи да се преговори заправо састоје од прилагођавања домаћег правног система правним тековинама Европске уније.

Примера ради, у случају држава које су постале чланице Европске уније 2004. године, са свих десет нових држава чланица договорено је 312 транзиционих аранжмана, и то у 15 од укупно 31 поглавља у којима су оне водиле преговоре.⁴ Од тога, 211 транзиционих аранжмана је тражено и добијено у свега четири поглавља. Поглавље 7 (Пољопривреда⁵) – 85 прелазних рокова, поглавље 22 (Животна средина) – 55 прелазних рокова, поглавље 10 (Опорезивање) – 42 прелазна рока и поглавље 6 (Конкуренција) – 29 прелазних рокова.⁶  Дакле, у више од половине преговарачких поглавља није било ни једног транзиционог аранжмана, већ су нове чланице почеле да примењују правне тековине ЕУ од дана ступања у чланство.

Румунија и Бугарска, приликом чијег приступања су преговори такође вођени кроз 31 поглавље, добиле су укупно 61 транзициони аранжман. Румунији је одобрено 33 транзициона аранжмана, од чега највише у поглављу 22 – Животна средина, укупно 13, као и у поглављу 7 – Пољопривреда, укупно осам. Њихова дужина креће се од годину дана, колико износи прелазни рок који се односи на обавезу прикупљања електронског отпада у складу са Директивом 2002/96/ЕЗ о електронском и електричном отпаду, до 11 година – колико износи прелазни рок за изградњу система за прикупљање и обраду отпадних вода. Просечна дужина прелазних рокова износи пет година, док је највећи број рокова уговорен у трајању од две године. Бугарска је добила укупно 28 прелазних рокова. Највећи број се, као и у случају Румуније, односи на поглавље 22 – Животна средина, за које је предвиђено укупно девет, док је у поглављу 7 – Пољопривреда, предвиђено седам прелазних рокова. У оквиру њега се налази и најдужи прелазни рок од девет година – за постепено постизање усклађености у области директног плаћања до 2016. године.

Преговори са Хрватском вођени су у 35 поглавља. Преговорима је утврђено укупно 44 транзициона аранжмана у корист Хрватске. Највише транзиционих аранжмана везано је за поглавље 27 – Животна средина – укупно 13, као и за поглавље 11 – Пољопривреда и рурални развој – седам транзиционих аранжмана, који остављају и најдуже рокове за постизање пуне усклађености (као што је нпр. прелазни рок до 1. јануара 2024. године за усклађивање система за третирање отпадних вода).

претходна | следећа