Приступање ЕУ утиче на читаво друштво, али одговорност у процесу преговарања припада јавној администрацији. Стога је, ради ефикасности читавог процеса, неопходна институционална меморија; морају се користити све постојеће институције и структуре, али и укључивати сви стручни потенцијали у земљи.
Неопходно је износити наш став „једногласно”, координисати политику у свим министарствима, на свим нивоима (министри и службеници једне владе не смеју никада противречити једни другима) и имати јасну поделу одговорности.
Пошто се препоручује да се преговарачка позиција у преговорима са ЕУ не мења без ваљаног и очигледног разлога, потребно је да се претходно та иста позиција (и у склопу ње разрешене дилеме) тестира са различитим актерима – како се не би оставило места импровизацији – па да се као таква усвоји на политичком нивоу земље.
И још...
У погледу питања која су нам битна, побринимо се да сви остали знају довољно унапред какав тачно резултат очекујемо и потрудимо се да се наш „глас чује”. Ако дамо обећање, треба и да га испунимо. Tреба да смо флексибилни и способни да брзо реагујемо, да имамо спреман „план Б” уколико пропадне „план А”. На преговоре у Брисел морамо да пошаљемо свој најбољи кадар – не можемо себи приуштити да то не урадимо.
И још...
У преговорима се препоручује поштовање правила облачења, обраћање пажње на говор тела и дикцију, коришћење формалног језика и устаљених форми комуникације са ЕУ, посвећивање посебне пажње уводном обраћању, образложењу главне идеје (односно истицању приоритета) и завршници обраћања. У свим формама обраћања, никако не треба заборавити поштовање интеркултуралних разлика.
Више о свему овоме можете прочитати овде |